Tiana Alexandra Marić

Diplomirana psihološkinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom

O meni

Zdravo, ja sam Tiana, dobro došli!

Ja sam Tiana Alexandra Marić, diplomirana psihološkinja iz Beograda i konstruktivistička psihoterapeutkinja pod supervizijom. Konstruktivistički pogled na svet ne doživljavam samo kao profesionalni pravac, već kao način na koji živim i razumem druge, ali i sebe.

Osnovne studije psihologije završila sam 2024. godine na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, dok sam edukaciju iz konstruktivističke psihoterapije započela 2022. godine u PLK Centru. Od juna 2026. godine, nakon položenog završnog ispita za rad sa klijentima, radim kao psihoterapeut pod supervizijom.

Pored psihoterapije, velika strast mi je naučno-istraživački rad. Od 2022. godine aktivno učestvujem u istraživanjima iz oblasti socijalne psihologije, a svoje radove predstavljala sam na stručnim skupovima u regionu i objavila u više naučnih publikacija. Posebno me zanimaju teme koje se tiču društveno osetljivih grupa, poput zatvoreničke populacije i žena koje su doživele akušersko nasilje. Tokom stručnog usavršavanja stažirala sam na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, gde sam bila i koautorka objavljenog naučnog rada.

Ipak, kako verujem da osobu ne određuju samo diploma, zvanje ili spisak publikacija, klikom na video sa desne strane možete saznati malo više o tome ko sam privatno. Ukratko, moje bogato interkulturalno iskustvo (život u 3 različite zemlje i poznavanje 3 strana jezika) me je naučilo da svaka osoba svet doživljava na jedinstven način. Zato i u terapijskom radu svakom klijentu pristupam individualno, sa radoznalošću i bez unapred spremnih odgovora. Ne verujem u odnos u kome terapeut „poseduje“ istinu, a klijent je „traži“, već verujem u saradnju, dijalog i zajedničko istraživanje mogućnosti koje će za vas imati najviše smisla.

Tiana Alexandra Marić: „Ćao, ja sam Tiana“ – psihoterapeut pod supervizijom, konstruktivistički pristup

Video sadrži ugrađene (utisnute) titlove na srpskom jeziku.

O konstruktivističkoj psihoterapiji

“Niko ne mora da se nađe u ćorsokaku svojih alternativa, niti iko mora da bude žrtva sopstvene biografije. Ljudi ne mogu da izaberu svoju prošlost, ali mogu da se opredele za svoju budućnost.”

– George A. Kelly

Konstruktivizam predstavlja široku filozofsku i psihološku perspektivu koja polazi od ideje da ljudi nisu pasivni posmatrači jedne objektivne realnosti, već aktivni stvaraoci značenja. U okviru konstruktivizma razvijeni su različiti psihoterapijski pravci, među kojima je i Psihologija ličnih konstrukata, koju je pedesetih godina prošlog veka razvio američki psiholog George A. Kelly. Za razliku od pristupa koji pokušavaju da objasne zašto ljudi razmišljaju, osećaju ili se ponašaju na određeni način, Psihologija ličnih konstrukata polazi od jednog drugačijeg pitanja: kako osoba razume sebe, druge ljude i svet oko sebe? Kelly je smatrao da upravo način na koji tumačimo iskustva određuje kako ćemo ih doživeti, šta ćemo očekivati od budućnosti i kakve ćemo izbore praviti.

Ovaj pristup razlikuje se od mnogih drugih psihoterapijskih pravaca po nekoliko ključnih ideja:

Svaki čovek je naučnik

Kelly je verovao da je svaki čovek naučnik koji neprestano stvara pretpostavke o sebi, drugim ljudima i svetu, proverava ih kroz svakodnevna iskustva i, u najboljem slučaju, menja onda kada mu više ne omogućavaju da razume i predvidi ono što mu se događa. Konstruktivistička psihoterapija zato nije prvenstveno usmerena na pitanje šta se dogodilo, već kako danas razumete ono što se dogodilo i na koji način to oblikuje vaše sadašnje i buduće izbore. Iz tog raziloga, konstruktivistička terapija je zapravo zajedničko istraživanje novih mogućnosti razumevanja, pre nego traganje za jed(i)nim „ispravnim“ odgovorom.

Individualizam naspram jedne objektivne realnosti

Dve osobe mogu nastanjivati isto mesto, a živeti u potpuno različitim svetovima. Čak i kada dele isto iskustvo, značenje koje će mu pripisati može biti sasvim različito. Upravo zato konstruktivistička psihoterapija ne polazi od unapred pripremljenih objašnjenja niti od pretpostavke da postoji univerzalni način razumevanja čoveka. U centru pažnje nalazi se jedinstven način na koji svaka osoba razume i organizuje svoj svet.

Lakoveran pristup

Jedna od specifičnosti ovog psihoterapijskog pravca jeste takozvani lakoverni pristup. Iako naziv može zvučati neobično, on ne podrazumeva naivnost niti nekritičko prihvatanje svega što osoba kaže. Naprotiv, podrazumeva spremnost terapeuta da privremeno ostavi po strani sopstvene pretpostavke i sa iskrenom radoznalošću pokuša da razume svet onako kako ga doživljava osoba koja sedi preko puta njega. To znači da se konstruktivistički psihoterapeut ne bavi brzim procenama, dijagnozama, etiketiranjem i nuđenjem gotovih objašnjenja, već isključivo zajedničkim istraživanjem značenja koja određeno iskustvo ima za osobu koja sedi preko puta.

Zbog toga je odnos između terapeuta i klijenta u konstruktivističkoj psihoterapiji pre svega odnos saradnje. Terapeut nije autoritet, znalac ili nekakav „guru“ koji poseduje univerzalnu istinu, niti je cilj terapije da „popravi“ osobu. Cilj je zajedničko istraživanje značenja, preispitivanje postojećih obrazaca i proširivanje mogućnosti koje osoba može da bira. Jer, jednom kada se promeni načini na koje razumemo sebe, druge i svet oko nas, često se menjaju i mogućnosti koje u tom svetu prepoznajemo.

Zakaži prvi razgovor

Prvi razgovor je prilika da se upoznamo, razgovaramo o tome šta vas dovodi na psihoterapiju i zajedno procenimo da li je konstruktivistički pristup pravi izbor za vas.

Možete odabrati način zakazivanja koji vam najviše odgovara:

Napomena: Prvi razgovor služi pre svega da se upoznamo i ne obavezuje vas na nastavak terapijskog procesa. Ukoliko nakon susreta procenimo da konstruktivistička psihoterapija i/ili moj pristup nisu najbolji izbor za vas, rado ću vas uputiti kolegi ili pristupu za koji smatram da bi vam više odgovarao.

Ili mi pošaljite poruku direktno

Popunite formular i javiću vam se u najkraćem mogućem roku na navedeni mejl.

Etički kodeks

Psihoterapija počiva na poverenju. Iz tog razloga smatram da svaka osoba koja razmatra dolazak na terapiju ima pravo da unapred zna kako radim, koja su moja profesionalna i etička načela, kao i koja prava i odgovornosti moji klijenti i ja imamo tokom zajedničkog rada.

Psihoterapija je stručan i naučno utemeljen oblik psihološke pomoći koji kroz razgovor i različite psihoterapijske metode pomaže osobi da bolje razume sebe, svoje odnose, emocije i obrasce ponašanja. Iako je razgovor njen najprepoznatljiviji deo, psihoterapija nije običan razgovor niti davanje saveta. Reč je o profesionalnom odnosu koji ima jasno definisana pravila, etičke standarde i zajednički cilj: da osobi omogući da lakše razume svoje probleme, razvije nove načine njihovog prevazilaženja i unapredi kvalitet svog života.

Koreni psihoterapije datiraju s kraja XIX i početka XX veka, kada su nastali prvi sistematski pokušaji da se psihološke tegobe razumeju i leče razgovorom. Od tada do danas razvijeno je više stotina psihoterapijskih pravaca. Iako se razlikuju po teoriji i metodama rada, većina deli zajedničku ideju: promene su moguće kada osoba dobije bezbedan prostor da razume sebe i aktivno učestvuje u sopstvenom razvoju.

Važno je naglasiti da psihoterapija nije nešto što terapeut „radi“ klijentu. Ona je zajednički proces u kome obe strane imaju svoju ulogu. Terapeut doprinosi svojim znanjem, iskustvom i metodologijom rada, dok klijent donosi svoje iskustvo, ciljeve i spremnost da istražuje sopstveni način razmišljanja i doživljaj sveta. Upravo zbog toga psihoterapija zahteva aktivno učešće i angažman obe strane.

Istovremeno, važno je imati realna očekivanja jer psihoterapija nije brzo rešenje, niti garantuje da će svi problemi nestati posle nekoliko razgovora. Tokom procesa mogu se otvoriti bolne teme, preispitivati ustaljeni obrasci i donositi odluke koje nisu uvek lake. Ipak, iskustvo i brojna istraživanja pokazuju da su ljudi koji su spremni da prođu kroz taj proces često zadovoljniji svojim odnosima, kvalitetom života i razumevanjem sebe.

Česte zablude o psihoterapiji

Možda je najveća zabluda da je psihoterapija namenjena samo osobama koje imaju ozbiljan psihički poremećaj. Naprotiv, mnogi ljudi dolaze na terapiju zbog životnih promena, problema u partnerskim odnosima, tuge, anksioznosti, profesionalnih dilema, gubitka smisla, želje za ličnim razvojem ili jednostavno zato što žele da bolje razumeju sebe. Jednako je netačno i stanovište da terapeut daje gotove odgovore ili govori klijentu kako treba da živi. Cilj je da zajedno istražite načine razumevanja koji će vam omogućiti da donosite odluke koje su u skladu sa vašim vrednostima, potrebama i životnim okolnostima.

Psiholog, psihoterapeut i psihijatar nisu isto

Ove profesije često se poistovećuju, iako imaju različito obrazovanje, nadležnosti i način rada. Psiholog je osoba koja je završila osnovne ili integrisane studije psihologije i bavi se psihološkom procenom, dijagnostikom, istraživanjem, savetovanjem i različitim oblicima stručnog rada. Završene studije psihologije same po sebi ne znače da je psiholog i psihoterapeut. Psihoterapeut je stručnjak koji je završio višegodišnju psihoterapijsku edukaciju iz određenog psihoterapijskog pravca, uz obaveznu ličnu terapiju, superviziju i praktičan rad sa klijentima. Psihijatar je lekar koji je završio Medicinski fakultet i specijalizaciju iz psihijatrije i, za razliku od psihologa i psihoterapeuta, može da postavlja medicinske dijagnoze i propisuje lekove.

A šta je sa koučingom, NLP-om, konstelacijama i drugim pristupima?

Danas postoji veliki broj različitih pristupa koji imaju za cilj lični razvoj ili unapređenje kvaliteta života: koučing, NLP, sistemske konstelacije, mentorstvo, mindfulness programi, hipnoterapija i mnogi drugi. Neki od njih mogu biti korisni u određenim okolnostima, no važno je razumeti da se oni razlikuju od psihoterapije po svom obrazovnom okviru, profesionalnim standardima, ciljevima rada i etičkim načelima. Bez obzira na pristup koji birate, važno je da se informišete o obrazovanju, kompetencijama i profesionalnim standardima osobe kojoj poklanjate svoje poverenje.

Najjednostavnije rečeno, to znači da je terapeut ispunio sve uslove potrebne za početak samostalnog rada sa klijentima u okviru svoje psihoterapijske edukacije, ali da svoj rad i dalje redovno razmatra sa iskusnijim, licenciranim supervizorom. Takva praksa predstavlja sastavni deo profesionalnog razvoja psihoterapeuta i jedan je od najvažnijih mehanizama očuvanja kvaliteta i etičnosti psihoterapijskog rada. Psihoterapeut pod supervizijom nije „terapeut na praksi“, već psihoterapeut koji je završio višegodišnje obrazovanje za neposredan rad sa klijentima i ispunio uslove da započne psihoterapijsku praksu, uz obavezu da svoj rad kontinuirano prati i unapređuje kroz supervizijski proces.

Šta je supervizija?

Supervizija predstavlja stručni razgovor između psihoterapeuta i posebno obučenog supervizora o psihoterapijskom procesu. Cilj supervizije nije kontrola terapeuta niti procena klijenta, već zajedničko razmatranje profesionalnih pitanja koja se mogu pojaviti tokom rada. Kroz superviziju terapeut preispituje svoje intervencije, etičke dileme, profesionalne granice i različite mogućnosti za dalje vođenje terapijskog procesa.

Šta se iznosi na superviziju?

Terapeut na superviziji razgovara o svom radu, ali na način koji štiti identitet i privatnost klijenta. Tema supervizije nije privatni život klijenta, već psihoterapijski proces – način rada terapeuta, njegove profesionalne dileme i pitanja koja mogu doprineti kvalitetnijem terapijskom procesu. Lični podaci klijenata ne dele se bez opravdanog razloga, a supervizori su, jednako kao i psihoterapeuti, obavezani pravilima profesionalne poverljivosti.

Koje su odgovornosti psihoterapeuta pod supervizijom?

Iste osnovne profesionalne obaveze prema klijentu kao i svaki drugi psihoterapeut: poštovanje etičkog kodeksa struke, čuvanje profesionalne tajne, poštovanje dostojanstva i autonomije klijenta, rad u granicama sopstvenih kompetencija, kontinuirano stručno usavršavanje i redovno superviziranje. Ukoliko proceni da problem prevazilazi njene kompetencije, terapeut pod supervizijom je dužan da o tome otvoreno razgovara sa klijentom i, po potrebi, predloži upućivanje drugom stručnjaku.

Zašto je to dobro za klijente?

Iako izraz „pod supervizijom“ nekome može zvučati kao nedostatak iskustva, u praksi znači upravo suprotno: u terapijskom procesu, pored znanja i iskustva terapeuta, postoji i dodatni stručni mehanizam koji doprinosi kvalitetu rada. Supervizija ne postoji zato što terapeut „ne zna“, već zato što nijedan odgovoran psihoterapeut ne bi trebalo da polazi od pretpostavke da je njegovo lično stanovište jedino i isključivo tačno.

Napomena: U trenutku nastanka ovog sajta (07/2026) radim kao konstruktivistički psihoterapeut pod supervizijom, nakon završene edukacije i položenog završnog ispita za početak rada sa klijentima u PLK Centru. To znači da sam ovlašćena za neposredan rad sa klijentima, uz redovnu stručnu superviziju, kontinuirano usavršavanje i poštovanje etičkog kodeksa psihoterapijske profesije.

Poverenje predstavlja jedan od temelja psihoterapije. Da biste mogli otvoreno da govorite o svojim problemima, odnosima, mislima, emocijama, iskustvima i dilemama, potrebno je da znate da će ono što podelite ostati zaštićeno. Zbog toga poverljivost nije samo pitanje profesionalne kulture ili ličnog izbora terapeuta, već predstavlja jedno od osnovnih etičkih načela psihoterapijske profesije i jedno od vaših najvažnijih prava kao klijenta.

Šta se smatra poverljivim?

Poverljivost se ne odnosi samo na sadržaj razgovora već i na podatke koje ostavite prilikom zakazivanja termina, beleške koje terapeut vodi tokom rada, kao i svaku drugu informaciju koja može otkriti ili nagovestiti vaš identitet ili sadržaj terapijskog procesa.

Da li terapeut sme da priča o svojim klijentima?

Ne. Psihoterapeut nema pravo da informacije do kojih dođe tokom rada sa klijentom deli sa članovima porodice, prijateljima, kolegama, poslodavcima ili bilo kojim drugim licima bez vaše izričite saglasnosti. Profesionalna tajna važi i nakon završetka terapijskog procesa.

Da li terapeut vodi beleške?

Da. Beleške predstavljaju deo profesionalne dokumentacije i služe isključivo kao pomoć terapeutu u praćenju terapijskog procesa. Njihov sadržaj se čuva u skladu sa pravilima profesionalne poverljivosti i zaštite podataka.

Da li se psihoterapijske seanse snimaju?

Ne. Seanse se ne snimaju bez prethodne, izričite i informisane saglasnosti klijenta u pismenoj formi, pri čemu imate pravo da takvu saglasnost odbijete ili kasnije povučete, bez ikakvih posledica po nastavak terapije.

Da li postoje situacije kada terapeut mora da prekine poverljivost?

Da – u retkim, zakonom ili etikom propisanim situacijama, poput neposredne i ozbiljne opasnosti da klijent povredi sebe ili drugu osobu, saznanja o zlostavljanju ili zanemarivanju deteta ili druge posebno ranjive osobe, odnosno postupanja po obavezujućem nalogu nadležnog suda ili državnog organa. U svim drugim situacijama poverljivost ostaje jedno od osnovnih načela mog rada.

Vaše pravo da postavljate pitanja

Imate puno pravo da pre početka terapije, ali i u bilo kom trenutku tokom našeg rada, postavite pitanja o načinu čuvanja podataka, vođenju dokumentacije, superviziji ili bilo kom drugom aspektu poverljivosti koji vam je važan.

Psihoterapija u Republici Srbiji trenutno se nalazi u specifičnoj pravnoj situaciji. Iako se ovom delatnošću bavi veliki broj stručnjaka različitih psihoterapijskih modaliteta, ne postoji pravosnažni zakon koji jedinstveno uređuje psihoterapiju kao samostalnu delatnost, niti državna komora koja izdaje licence za njeno obavljanje. Savez društava psihoterapeuta Srbije je 2021. godine predstavio Nacrt zakona o psihoterapijskoj delatnosti – prvi sveobuhvatni pokušaj da se ova oblast sistemski uredi – no reč je i dalje o nacrtu koji nije usvojen u Narodnoj skupštini i zbog toga nema pravnu snagu važećeg zakona.

To ipak ne znači da je psihoterapija neregulisana ili proizvoljna delatnost. Profesionalni standardi rada većine psihoterapeuta proizlaze iz višegodišnjih edukacija, etičkih kodeksa stručnih udruženja i međunarodnih standarda evropskih psihoterapijskih organizacija.

Kako je psihoterapija uređena u praksi?

Većina priznatih psihoterapijskih edukacija traje najmanje četiri godine i podrazumeva teorijsku nastavu, intenzivan lični psihoterapijski rad, praktičan rad sa klijentima, kontinuiranu superviziju i završnu proveru kompetencija. Nakon završene edukacije, od psihoterapeuta se očekuje kontinuirano stručno usavršavanje i poštovanje etičkog kodeksa i profesionalnih standarda udruženja kojem pripada.

Kako onda odabrati psihoterapeuta?

Korisno je pre početka procesa postaviti pitanja poput: koje je osnovno obrazovanje terapeuta, koju psihoterapijsku edukaciju je završio ili trenutno pohađa, da li radi pod supervizijom, da li je član relevantnog stručnog udruženja, da li radi u skladu sa etičkim kodeksom svog udruženja i da li će vas pre početka rada upoznati sa pravilima poverljivosti, načinom rada i međusobnim pravima i obavezama.

Napomena: Informacije na ovoj stranici predstavljaju pregled trenutnog pravnog i profesionalnog okvira psihoterapije u Republici Srbiji u vreme izrade ovog sajta (07/2026). Nacrt zakona o psihoterapijskoj delatnosti naveden je isključivo u informativne svrhe, kao prikaz predloženog budućeg uređenja profesije, a ne kao prikaz trenutno važećeg prava. Cilj ovog odeljka nije da zastupa interese bilo koje strane, već da na jasan i objektivan način predstavi trenutno stanje psihoterapijske profesije u Republici Srbiji.

Psihoterapija je, pre svega, odnos poverenja između dve osobe. Nijedan dokument ne može zameniti otvoren razgovor, međusobno poštovanje i profesionalnu odgovornost. Ipak, smatram da svaka osoba ima pravo da unapred zna kako radim i koja su njena prava. Njihovo čitanje ili potpisivanje nije preduslov za započinjanje terapije – profesionalni i etički standardi primenjuju se podjednako na svakog klijenta od prvog susreta.

U zavisnosti od prirode terapijskog procesa, pojedini klijenti mogu imati potrebu da se upoznaju i sa dodatnom profesionalnom dokumentacijom: antisuicidalni ugovor, izjava o posvećenosti tretmanu, profesionalni testament, formular za autorizaciju davanja informacija, saglasnost za snimanje psihoterapijskih seansi, saglasnost za prisustvo trećeg lica na seansi.

Svi dokumenti su dostupni na uvid pre početka terapije. Ukoliko želite da se unapred upoznate sa sadržajem bilo kog od njih, slobodno mi pošaljite mejl i rado ću vam ih proslediti.

Često postavljana pitanja

U nastavku ćete pronaći nekoliko često postavljanih pitanja odnosno dilema sa kojima se susreću klijenti koji prvi put dolaze ili razmatraju dolazak na terapiju. Ukoliko imate druga pitanja koja nisu razmotrena u ovoj sekciji, biće mi drago da me kontaktirate, a ja ću se potruditi da vam u što kraćem roku dam što konkretniji odgovor.

Jedna od najčešćih zabluda jeste da je psihoterapija namenjena isključivo osobama koje imaju ozbiljan psihički poremećaj ili dijagnozu. Psihoterapija može biti korisna svakome ko želi da bolje razume sebe, svoje odnose sa drugim ljudima ili način na koji doživljava svet. Na kraju krajeva, to je jedan od retkih prostora u svakodnevnom životu koji je u potpunosti posvećen vama – vaših sat vremena tokom kojih ne morate da rešavate tuđe probleme, ispunjavate očekivanja ili tražite „prave“ odgovore, već imate priliku da zastanete i zapitate se kako ste i šta vam je zaista potrebno.

Naravno, postoje situacije u kojima se ljudi najčešće odlučuju da potraže psihoterapijsku podršku, a u nastavku delim sa vama samo neke od njih:

  1. Osoba hoda preko popločanog trga sa krugovima, simbolično za ponavljanje istih obrazaca Danny Giebe; preuzeto sa Unsplash Kada primetite da se isti problemi ili obrasci iznova i iznova ponavljaju. Menjaju se okolnosti ili ljudi oko vas, ali osećaj da nekako uvek završite na istom mestu, u istom odnosu, sa istim problemom ostaje. Ovakva stanja odnosno uvidi predstavljaju dobar razlog da zajedno istražimo zašto se održavaju, i da li postoje alternativni načini njihovog razumevanja.
  2. Katanac sa natpisom „didn't work out", simbolično za raskid i životne promene Stephen Harlan; preuzeto sa Unsplash Psihoterapija može biti dragocena i kada prolazite kroz velike životne promene. Razvod, raskid partnerske veze, rođenje deteta, odlazak dece iz porodičnog doma, promena posla, preseljenje u drugi grad ili državu, odlazak u penziju ili gubitak bliske osobe samo su neke od situacija koje često zahtevaju vreme za prilagođavanje i pronalaženje novog životnog oslonca.
  3. Senka osobe na zidu u zatamnjenoj prostoriji, simbolično za osećaj zaglavljenosti Majestic Lukas; preuzeto sa Unsplash Nekada razlog nije konkretan događaj, već osećaj „zaglavljenosti“. Možda vas već neko vreme prati osećaj besmisla, praznine, gubitka pravca, nezadovoljstva ili vas jednostavno muči pitanje da li je život koji živite zaista autentičan odnosno vaš. Takva egzistencijalna pitanja nisu znak slabosti niti patologije, naprotiv, ona su sastavni deo ljudskog iskustva i često predstavljaju početak značajnih ličnih promena.
  4. Dvoje ljudi razgovara uz kafu, simbolično za razgovore sa prijateljima Priscilla Du Preez; preuzeto sa Unsplash Ponekad ćete primetiti da se svaki razgovor sa prijateljima ili bliskim osobama na kraju svede na istu temu. Ljudi koji vas vole saslušaće vas mnogo puta, ali njihova uloga nije da rešavaju vaše probleme niti da svakodnevno nose njihov teret zajedno sa vama. Prijatelji su dragocen resurs i tu su da sa nama dele i lepe i teške trenutke. Međutim, onog trenutka kada primetite da ste na njih preneli najveći deo svojih briga ili da se svaki susret pretvara u razgovor o istim problemima, možda je pravo vreme da razmotrite dolazak na psihoterapiju. Na taj način brigu o onome što vas opterećuje poveravate osobi čija je profesionalna uloga upravo to, dok prijateljima ostavljate prostor da ostanu ono što jesu. Sasvim je prirodno da vam je potrebna osoba sa kojom ćete podeliti svoje dileme i zajedno tragati za njihovim razumevanjem. Psihoterapija predstavlja upravo takav prostor, posvećen isključivo vama, bez straha da ćete nekoga opteretiti ili iscrpeti istim razgovorom iz nedelje u nedelju.
  5. Putokaz na horizontu u sumrak, simbolično za preispitivanje životnog pravca Jan Huber; preuzeto sa Unsplash Psihoterapija može biti korisna i kada želite da unapredite kvalitet svojih partnerskih, porodičnih ili poslovnih odnosa, bolje razumete sopstvene emocije, donesete važnu životnu odluku ili jednostavno zastanete i preispitate pravac u kom trenutno idete.

Na ovo pitanje postoji samo jedan tačan i krajnje iskren odgovor – zavisi. Trajanje psihoterapije ne određuje psihoterapijski pravac, niti postoji unapred propisan broj seansi. Nekome će biti dovoljno nekoliko susreta kako bi razjasnio konkretnu životnu dilemu, dok će drugi želeti da se duže zadrže na terapiji kako bi dublje istražili obrasce koje slede godinama.

Konstruktivistička psihoterapija ne polazi od pretpostavke da postoji unapred određeni broj seansi nakon kojih bi neko „trebalo da bude bolje“ – trajanje terapije određujemo zajedno, u skladu sa ciljevima i promenama kojima težite. Jedan od mojih profesora opisao je terapiju kao zajedničku šetnju stazom koja predstavlja vaš život: ponekad ćemo nastaviti glavnim putem, ponekad zastati da bolje pogledamo nešto što vam je privuklo pažnju, a nekad skrenuti uskom stazom kojom dugo niste prolazili. Koliko će šetnja trajati ne zavisi od toga koliko brzo hodamo, već koliko toga želimo da istražimo.

Važno je da znate da psihoterapija nije obaveza na koju se „upisujete“. U svakom trenutku možete otvoreno razgovarati o tome da li želite da nastavite, napravite pauzu ili završite terapijski proces.

Baš ništa. Za prvu psihoterapijsku seansu nije potrebno da unapred pripremite priču, napravite spisak problema ili smislite „pravi“ način da objasnite ono što vas muči. Ne postoji ispit koji treba položiti, niti očekivanje da ćete već na prvom susretu imati odgovore na sva pitanja.

Neki ljudi dolaze sa vrlo jasnom idejom zbog čega žele da započnu terapiju, drugi samo osećaju da nešto nije u redu, ali ne umeju da objasne šta. Ako vam je u nekom trenutku lakše da ćutite nego da govorite, i to je sasvim u redu – razgovor nije jedini način na koji ljudi izražavaju ono što doživljavaju.

Prva seansa nije procena da li ste „dovoljno dobar“ kandidat za psihoterapiju, već prilika da se upoznamo, da čujem šta vas je dovelo i da zajedno procenimo da li sam ja prava osoba za vas i da li vam moj način rada odgovara.

Mnogi ljudi dolaze na psihoterapiju sa osećajem da nešto nije u redu, ali ne umeju da objasne šta. Ništa od toga nije prepreka za psihoterapijski rad – često upravo kroz razgovor počinjemo da povezujemo ono što je do tada delovalo nepovezano. Razumevanje retko postoji unapred, mnogo češće nastaje postepeno, dok zajedno istražujemo ono što vam se čini važnim.

Razgovor nije jedini način na koji možemo istraživati vaše iskustvo. Kada procenimo da bi to moglo biti korisno, u radu možemo koristiti i različite psihoterapijske tehnike koje ponekad omogućavaju da izrazimo ono što je teško opisati rečima – slobodne asocijacije, analizu snova, rad sa asocijativnim karticama ili druge oblike simboličkog i kreativnog izražavanja.

Ne očekujem da na terapiju dođete sa unapred složenom pričom ili jasnim odgovorima. Dovoljno je da donesete ono što u tom trenutku možete da podelite. Sve ostalo ćemo graditi zajedno, korak po korak.

Prva seansa najčešće izgleda mnogo jednostavnije nego što većina zamišlja. To je, pre svega, prilika da se upoznamo. Razgovaraćemo o tome šta vas je navelo da zakažete termin, kako trenutno doživljavate svoju situaciju i šta biste voleli da se tokom terapije promeni ili bolje razume. Ne postoji unapred poznati scenario niti spisak pitanja kroz koji „moramo“ da prođemo.

Ukoliko želite, pre prvog susreta možete popuniti Biografski upitnik i doneti ga sa sobom ili mi ga poslati elektronskim putem – to nije obavezno, kroz ista pitanja možemo proći zajedno tokom razgovora, vašim tempom. Razgovaraćemo i o praktičnim pitanjima kao što su način rada, učestalost susreta, pravila poverljivosti i mogućnost otkazivanja termina.

Ne postoji „dobar“ ili „loš“ prvi utisak na psihoterapiji. Nije potrebno da budete opušteni, pričljivi ili sigurni u svoju odluku – dovoljno je da se tog dana pojavite u raspoloženju u kakvom jeste.

Psihoterapija nije proces u kome postoji obaveza da ostanete do kraja niti da nastavite samo zato što ste već uložili vreme, novac ili energiju. Ukoliko u bilo kom trenutku steknete utisak da terapija ne ide u smeru koji vam odgovara, važno mi je da to podelite – ne da bismo po svaku cenu nastavili terapiju, već da bismo oboje bolje razumeli šta se zapravo događa.

Postoje situacije u kojima ćemo zajedno zaključiti da moj način rada ili psihoterapijski pravac koji zastupam možda nisu ono što vam je u ovom trenutku najpotrebnije. To nije neuspeh ni za vas ni za mene – u nekim slučajevima upravo preporuka drugog terapeuta ili drugačijeg pristupa predstavlja najodgovorniju profesionalnu odluku.

Tokom terapije jednako je važno da podelite i kako doživljavate samu terapiju, mene kao terapeuta ili naš odnos. Ukoliko postoji nešto što vam smeta ili imate utisak da vam ne koristi, volela bih da i to postane tema razgovora.